Once upon a time in America – 6. nastavak
Autor: Anton
http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=uPuKoqu6kMk
Carstvo neona. Disneyland za odrasle. Samo dođi, dođi…mujs, mujs, mujs. Jedeš i piješ koliko možeš za 10 dolara, spavaš u najboljem hotelu za 40 dolara. Mujs, mujs, mujs. Samo uđi, zlato, uđi. Kad uđeš…nema vani. Osim znaka “EXIT” i dnevne svjetlosti, nema šta nema unutra. To je opis Las Vegasa…najkraće moguće.
Ne kockam pa me ne može ostaviti bez para al ‘me zato ostavlja ravnodušnim. Najiskrenije. Hrpa kiča usred pustinje Mojave. Dobro za doć’, vidit ‘i otić’.
http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=Mkd7E7ksoms
http://www.youtube.com/watch?feature=player_detailpage&v=at3wZTvcgp4
http://www.youtube.com/watch?v=rTNupdYvE9A&feature=player_detailpage
http://www.youtube.com/watch?feature=player_detailpage&v=ZMSH3n8iJQ0
Tek sam ovdje dobio potvrdu onog što već dugo znam. Pregazilo me vrijeme kad je informatizacija u pitanju. Pazite ovo, u Kaliforniji…majci interneta…ne možete na internet. Ne vjerujete? Stvar je jednostavna. Ne možete na internet ako nemate alat. Kompjuter ili telefon koji podržava tu globalnu mrežu. Mi nemamo ni jedno ni drugo. Preostaje nam naći nekakav internet kafe ili nešto slično. Nema toga ovdje. Wi-fi je svugdje oko vas, al’ vam treba alat. Kad sam u nekom lokalu pitao za internet, ovaj odgovori protupitanjem. “Imate li mobitel?” “Imam”, kažem, i izvadim mobitel. Ovaj se jedva suzdržava od smijeha. “Muzejski primjerak, teško ćete s tim na internet, sir.”
Interesantno je bilo u Las Vegasu. Vidim ja u našem motelu par kompjutera sa strane. Ajde super…da se javim doma i pogledam mail. Dođem na recepciju, primi me lik u kasnim četrdesetim. Fura se na Elvisa. Tona gela u kosi. Kažem da bi na internet. “Nema problema sir, dajte mi broj sobe i 2 dolara pa imate free internet dok god ste naš gost.” Prva liga, to je Amerika, takve vas volim. Dam ja Elvisu dva dolara, a on mi vadi nekakvu karticu s kodom. “Ne treba mi kartica već mi uključite jedan od ovih kompjutera sa strane.” “No, no, soory sir, na ovim kompjuterima se posebno plaća internet.” Ajde dobro, bolje i to nego ništa: “Koliko vam dođe sat?” “5 dolara – 12 minuta, sir”. Vjerovatno je čovjek mislio 12 sati al’ upitat ću ponovo. “5 dolara – 12 minuta, sir”, ponovi Elvis. Jebala vas Silicijska dolina, da vas jebala.
Odustao sam od interneta i sad mi Elvis treba vratiti 2 dolara. Traži putovnicu. Ajde, valjda zna čovjek šta radi. Uzme putovnicu, izvadi 2 dolara iz kase te ode do printera. Kopira, skenira, faksira, sve se puši iz printera. Donese Elvis dva papira na potpis. Potpišem. Eto njega s jednim manjim papiricem. Potpišem i to. “Znate trebalo bi još ispuniti ova dva formulara, pa ste slobodni.”, kaže zalizani. “Znaš šta prijatelju moj, evo ja tebi ova dva dolara za gel i pomade, a ti mi pozdravi šefove na jednom od vaših sastanaka.” Jebala vas korporativna strategija. Da vas jebala.
Obišli smo grad i promatrali lica na izlasku iz kasina. Razmišljali o odlasku na koncert ili predstavu. To je ujedno i najbolji dio Vegasa. Svaku večer stotine predstava. Najbolje koštaju. Baš koštaju. Kao, to nam je par dana puta. Odustajemo. Sad mi je žao.
Corona, corona, corona itd….Spavanje. Buđenje. Doručak…jaja i slanina. Pravac Hoover Dam.
Hoover Dam. Ovdje su opaki kad je sigurnost u pitanju.
Ušli smo u Arizonu. Negdje smo na putu kroz pustinju Mojave. Jako lijepo i zanimljivo mjesto. Guštali smo ovdje vozit.
http://www.youtube.com/watch?v=6LqeSnGmjm0&feature=player_detailpage
Išli smo za Grand Canyon. Krivi Grand Canyon. Ustvari, pravi Grand Canyon, al’ kriva strana. Mi smo došli na ovu blizu Las Vegasu, ali tu ne puštaju vozila unutra. Moraš u bus ili helikopter, pa onda na nekakav stakleni fancy “skywalk”. Kakav brate “skywalk”. Ja hoću motorom na liticu. Čelom nazad. Pet sati jahanja do druge strane kanjona.
Vidim u gps-u nekakav mali put koji bi nam uštedio bar uru. Makadam. Na samom skretanju stoji ogromna ploča, nekoliko metara velika, na kojoj je detaljno objašnjeno kako je to Navajo rezervat…njihova sveta zemlja, te je strogo zabranjeno ulaziti prije nego se ishodi dozvola. Pogledali smo se. “Ako zaustave, pričaš hrvatski”, kaže Ivan. Ok. Nije me bilo briga ako nas zaustave, al’ mi je bilo neugodno ako je to stvarno nekakva sveta zemlja s grobljima i sličnim. Kasnije sam saznao da je ta sveta zemlja više ubiranje prihoda nego istina. Sto i nešto milja vrhunskog širokog makadama koji se penje i spušta planinama uz kanjon. Vozili smo taj dio otvorenih usta. Daleko jedan od drugog jer se prašilo k’o u paklu.
Samo za moje endurase. To je onaj makadam koji na vrhu ima sloj pijeska. Ne pijeska, šljunka. Mi u Dalmaciji to zovemo žalo. Moraš voziti dosta brzo da bi isplivao, al’ onda je ko na jastucima. Milina. Jedino što nemoš stat. Treba ti kilometar. Nažalost, imam samo jednu sliku kad smo na brzinu promijenili pile. Slika je ni zašta, pa mi vjerujte na riječ. Milina. Samo smo vozili…i vozili. Enduro. Nema bolje.
Izašli smo kod malog gradića na ruti 66 u kojem je muzej i centar rezervata. Ivan pita jednog iz muzeja smije li se tom cestom. Kaže ovaj, ni slučajno bez dozvole. A vani motori…bijeli k’o snijeg.
Na ruti smo 66. Iako turistički isfurana cesta, moram priznat’ da je zanimljiva. Dosta toga je ostalo iz dana Jamesa Deana i drugova.
I tako…
…došli smo do malog mjesta Wiliams. Mislim da se tako zove. Meni najdraži dio putovanja nevezan uz vožnju. Smjestili se u motelu. Simpatičan gradić. Šetajući praznim ulicama čuli smo country u nekom lokalu. Saloon. Onako malo van ruke. Odmah se vidi da nije mjesto za turiste. Lokalni đir. Na tabli piše: Every Friday – Karaoke Bob. Petak je. Ispred 5-6 pick up vozila. Radnih, vidi se. Sa slamom i zemljom na podu prtljažnika. To je naše mjesto. Uđemo unutra, sve na trenutak stane. Možda mi se samo učinilo kad su nas odmjerili. Na jednom kraju par kauboja, na drugom nekoliko tetoviranih žena igra biljar. Šank pun ljudi. I Karaoke Bob. Crna košulja, crne hlače, crni šešir, velika kopča na remenu. Bijela kosa i brada. Sedamdeset mu je godina. Minimun. Al barata onim karaoke aparatima ko dj morales gramofonom.
Sve ko na filmu. Osim napetosti. Ovdje su je razbili za sekund. Odakle ste? Di cete? Šta ima? Kako ste? Popijte nešto. Jako mi je drago da smo ovdje došli. Cijelu večer smo slušali priče ljudi koji još uvijek žive kaubojski život. Dobar dio njih tako i izgleda. Ovi što su pjevali, izuzev jednog mršavog, rasturali su. Nismo mogli vjerovati kako ljudi pjevaju. Mogu se ubit’ ovi po talent emisijama. Dvojica do mene pričaju o konjima i rodeu. Pola uhvatim, pola ne. Teško ih je razumjeti dok pričaju brzo, žvačući duvan. Onaj izrazito jaki američki naglasak. Proveli smo cijelu večer tu. Baš sam gusta slušat’ i gledat’ okolo. Nema ovog po gradovima.
Jedino što mi je kvarilo ugođaj onaj je veliki znak nad vratima. “Zabranjem ulaz obojenima.” Je** ga. I to je Amerika.
slijedi nastavak…Veliki Kanjon…