Berlinski zid

POGLED NA BERLINSKI ZID, OLITI OGRADU, IZ KANTUNA JEDNOG DALMATINCA

Autor: Vedran D.

Odma da van bude nešto jasno, neću van pričat o berlinskoj ogradi onako kako ste navikli da van pričaju u putopisima. Ovdje neće biti kilometara, godina, statistike ili nešto slično. Ovo će biti moje viđenje berlinske ograde kako san je ja doživija.

Oduvik san volija priskakat ograde i ka mali, i kad san poša u osnovnu i srednju školu, ono što je zabranjeno uvik mi je bilo najdraže. Fala bogu u nas u Dalmaciji ima ograda koliko ti duša oće, di god se okreneš neko je napravija ogradu. Zato san jedva čeka odlazak u Berlin da vidin tu najpoznatiju ogradu na svitu, posli kineske. Vjerojatno u svitu ima još poznatih ograda, ali mi sad ne padaju na pamet.

Da se mi vratimo na berlinsku. Kad san vidija kolika je to dužina i visina, mogu vam reć da san osta zapanjen. Je da san čita i sluša o njoj, ali sasvim je nešto drugo bit tamo. Je da je nema velikim dilom, ali ono što stoji tamo ostavja čovika bez riči. Sada kad sam to sve vidija, uopće se ne čudin što su ljudi tili priskakat ogradu da bi vidili što je s druge strane. Jer ako netko digne ogradu znači da nešto skriva i to u čoviku budi znatiželju, kad-tad poželi vidit što je s druge strane.

Dok san hoda po označenoj crti berlinske ograde po trotoaru i po cesti, u glavi san moga zamislit kako su se onda judi osjećali dok su hodali uzduž ograde i poskakivali da bi bar nešto vidili sa druge strane, pitajući se što je tamo, koji judi tamo žive, jel’ to neki novi svit, žašto je to njima zabranjeno, jesu li oni manje vridni jednog normalnega života …?

Dok budete điravali po zamišljenoj crti berlinskog zida, obavezno svratite i zaustavite se kod najpoznatijih vrata od ograde. To van se stručno zove ‘Checkpoint Charlie’. Za nas Dalmatince su to vrata di judi mogu proć kroz ogradu da bi vidili šta je s druge zabranjene strane. I dan danas tamo van stoji kućica sa zastavama. Judi u uniformama se slikavaju sa turistima i uzimaju šolde za slike. U Berlinu je bilo još vrata, ali ova su  najpoznatija.

Jedna stvar je interesantna kod tih vrata – i ako bi uspili dobit sve moguće dozvole za prolazak kroz ta vrata, to bi bija put u jednome pravcu. Jer kad bi jedan put prošli kroz njih, povratka više ne bi bilo. Mogu zamislit jude kako su se osjećali i o čemu su razmišljali šetajući duž ograde. S jedne strane raste trava i korov, a s druge slasno voće i povrće. I sad mi recite da svak normalan ne bi poželija preskočit ogradu i ubrat malo tog zabranjenog voća. Zabranjeno je uvik najslađe. Da vam nešto bude jasno – bilo je i onih koju su, preskačući ogradu, padali, ali želja je uvik bila jača i jude tirala naprid. Samo je snaga i volja judi ta koja može ogradu srušit, a ne nikakve mace, mašklini ili bageri.

Na ostacima ograde koji još stoje, jedna stvar me oduševila. To su grafiti koje su judi pisali, toliko su puni jubavi, razumijevanja, dobrote i želje za bolje i drugačije sutra, a opet puni volje i odlučnosti za promjene. Mogu mislit koliki je trud bio tolike godine proživit da bi se napokon našlo hrabrosti za srušit ogradu, da bi se konačno dohvatio život s druge strane.

Znam da vam se ovo neće uklopit u dosadašnja razmišljanja, ali to je moj pogled na berlinski zid. Možda neke riči nećete razumit, ali ja tako govorin.

Zdravi i veseli bili, i ako vas put nanese, obavezno prođite jedan đir uz ogradu, probudit će se uspomene svakom ko je ka mali volija priskakat ograde.

Zanimljiv link : Hotel u Berlinu – baš volim otkačeno