Kolumnist je molio da maknem onu babyblue boju pozadine, evo maknula sam. Nasmijala sam se njegovoj kritici kako su nam putopisi previše sažeti. Pitao je: zašto nisi opisala prometnu nezgodu u Kanadi? On zapamtio, a ja zaboravila. Evo sad ću u postu opisati:
Vozimo se brat i ja autoputem, vraćali se s Niagare, poprilično umorni. Već je pao mrak i jedva čekamo kad ćemo do kuće, Waterloo-a, kad ono zastoj na autoputu. Kaže brat: “Nesreća!” Za manje od 5′ krenuše : policija, pa hitna pomoć, pa vatrogasci, pa još jedna hitna, pa još jedna policija … ma gdje ne brojah koliko se vozila provezlo sredinom autoputa – između dva smjera? Komentiram s bratom: mora da je 100 mrtvih. Stojimo već pola sata. Odjednom kolona krenu, a ja radoznala, uvijek s fotoparatom, hoću snimiti nezgodu. Približismo se konačno mjestu nezgode: tamo jedan motor i jedan auto! Motorist već stoji na nogama, auto malo ogreban. Crni humor! Hoću snimiti, a brat: “Jesi normalna, još će nas policija zaustaviti, pitat će tko si i zašto snimaš!”
Kod nas bi se motorist pridigao, opsovao nešto vozaču auta ili obrnuto. Tko bi zvao hitnu, policiju, vatrogasce? To je Amerika – oko svake sitnice pompa.
Je li sad može, kolumnistu?
